macak

  

Zna cijeli moj razred – i svi drugovi,

Pa neka znaju i grad i svijet

Da moja mama ne laže kad kaže

Da ja znam sve, ama baš sve – za pet.

 

Znam, naprimjer, – i kako kiša pada

I planeta Zemlja kako se kreće.

Ali pred tablu kad iziđem – stanem!

E, tu me odjednom baš nešto neće.

 

Pred tablom sam sitan , kao zrno.

Počnem da drhtim – izgubim glas.

I sve što bih rekao – ne mogu.

Jer samo čekam da završi čas.

 

A odmor donese najveću radost.

Zaboravim đačke brige i tuge.

Tad gledam jedino da kraj nje prođem…

I opet brige! Ali neke druge.