ELIZA SEGJET: dvije pjesme

 

Друкчији

 

На изнуреним рукама

неме траке са Давидовом звездом

су говориле:

 

иде Друкчији.

 

Тај изразити у гомили

је шапутао:

 

они, који мене штитите –

дозволите да зачувам

свој понос,

 

но питао је себе

да ли је живот

добро

ништа лоше него смрт?

 

Догодио се живот

 

Некима се

догодио Живот

иза бодљикаве жице.

Тамо су се родили Бројеви,

– Радили,

– Умирали,

 

– А смрт?

посећивала их не само

на купању.

свим

онима

у пругастим, прљавим оделима

могао би се догодити –

живот

 

 

 

 

 

 

Grzegorz Gniady(Gžegož Gnjadi): pjesme

*.*.*

Pitaš me zašto pišem o smrti

Neznam ti odgovoriti

Možda moji prijatelji iz dalekih zemalja

očekuju to

Možda sam Europejac

sa grižnjom savjesti

Za vrijeme večere stavljam

ti u usne komade piletine

Tvoja zelena bengalska tunika

sija od srebrnih šljokica

Sutra ćemo u šumu

Razgovarat ćemo o kazalištu

ratu u Siriji

i crnim štiklama

koje želiš kupiti

Nasmijana ćeš leći

na zlatnom lišću

a ja ću razmišljati o onim

koji su prerano ugasili svjetla

 

Crni Petak

Deset je tisuća metaka rasparalo
mlada srca
okrvavljene indekse i nedovršene
ljubavne pjesme
Mrtva se lica neće više nikada
osmjehnuti
Oči neće vidjeti magnolije
Prsti neće napisati pismo
Hladne sjene puze po zidovima
Majčino zapomaganje raspara zrak
Crna zemlja guta tragove stopala
Padaju vela iluzije
Lepršaju zelene zastave
Ariel

poljubac obješen
na Jaganjčevu vratu
poput zujanja dlana koji siječe zrak
Prikris koja umire danas ujutro
uzalud se trudi reproducirati posljednje sekunde
smisla svega
On samo čeka
Nehotice nastaje ovo nevidljivo
Kraj zamenjuje početak
razbijene želje

 

*.*.*
Marcinu S.
Jednom si mi za kavanskim stolom
rekao da sam nenormalni
jer sam čitao knjige o Grotovskom
umjesto da smuvam ovu brinetu
koja je prošla mimo nas talasajući bokovima

Zbog čega si toliko gadan?
Jedva prije nekoliko godina htio si biti poput Stahure
Mašte su se razvejale kao dim

Pitao si što želim
Samo trun ljubavi – odgovorio sam
Izašao si bez riječi lupeći vratima

Mudrost

Pjesnik – čovjek lijepi i ružni
a prije svega gluh

sjedi na najvišim vrhu
buljeći u paučinasti kut
prozračen od tisuća očiju
baca čini na samoglasnike
podcrtava noktom nerazumljive riječi

nemoj ga dirati prozračni je
jučer sam vidio da plače od Mudrosti

Portret Mao Cetunga

Na trgu Tjananmen visi
portret srednjovjekovnog muškarca
Zelena vojnička bluza
vedro lice
hipnotički pogled

Izaslanstva donose cvijeće
Djeca maše zastavicama
turisti slikaju

Dvjesto metara dalje stara žena
prodaje amajlije s njegovim licem
Izgleda da je zadovoljna

Jučer jedeći patku na sičuanski način
pitao sam se tko je ovaj čovjek
s portreta
veliki Kormilar
ili
Ukleti Holandez

Svijet po Svedenborgu

Ograničenost je beskraj
Točka je prvo u geometriji
jer je prva na svijetu
Razgraničiti sebe od sebe
Duše pravednika u mozgu
i plućima
Vanzemaljci – tvorci Jahve
Ništavilo koje zamjenjuje tvar
Ogledala su odraz misli
Čovjek je odraz neba
nebo je odraz Gospodnji

Shizofrenija je prokletstvo i spasenje
Smrt u kapeli
u spomen arhiepiskopu San Salvadora
Oskaru Arnulfo Romero
ubijenog 24. srpnja 1980.

Stao si preda oltara u bijeloj odori
gledajući našu patnju
Rekao si da treba imati nadu
i hrabrost
Molio si da opraštamo no ne zaboravljamo
Besmisleno je voljeti
samog sebe
izbjegavanje opasnosti života
Ponekad treba izgubiti
da se pobijedi

Jedan je metak razbio Tvoje riječi
Zašto nije te branio
Salvador premda označava Spasilac

Karneval

Povorka se zlatnih maska kotrlja
ulicama Rijo
Anđeli-Zombi se klanjaju
Bogu-Sotoni
Ljubavnici spleteni zajedno
kao korijenja mandragore ginu
nesvjesno svoga užitka
Djevojke-vješalice od ebanovine
životinjskih čula mrve svojim
stopalima dobrotu ljubav i predanost
Čak i Krist s ispruženim
ramenima osmjehuje se podrugljivo
A htio sam samo da im budem
brat
prepevala: Agnješka Žuhovska-Arent

Gžegož Gnjadi rođ. 1970 r. u Osvjenćimu – Poljska. Autor je pjesničke zbirke “Wilczy bilet” (Kraków 2011.), objavljivao je po časopisima i antologijama.

 

Agnieszka Żuchowska-Arendt (Agnješka Žuhovska) poljska pjesnikinja

 

Lepo vreme za mazohiste

 

Rekli su ocu:

Po takvom vremenu umiru infarktaši.

 

Uzeo bolovanje

i do večeri na kanabeu patio.

Ujutru zaboravio.

 

Sanjao sam danas

maskenbal

Otac u drečavom kombinezonu

s ljubičasto-ružičastim prugama

(Voleo je te boje

međutim majka se ljutila kada ga je nosio,

zbog neozbiljnosti.)

Otac s drvenim mačem među parovima plesaše

I svi se smeškaše.

 

Da li to znači

da je otac živ i dobro se oseća

ili da je umro

i dobro se oseća

A možda samo

po takvom vremenu umiru infarktaši.

 

 

x    x    x

Čitam pismo svoje drage

leve šake

zatim – desne šake

isto činim sa stopalima

i s ostatkom tela

Kad isključim ceo sistem

mogu na počinak

Ako želiš da prilegneš pored

takođe moraš da isključiš svoj sistem

da do kratkog spoja

ne bi došlo

 

 

x    x    x

 

Izvestan Galilejac Veronom šetaše

mrzovoljno

uzduž i popreko i nazad

i još jednom

dok ne zažele da jednu grobnicu poseti,

koju još ne vide

ni izbliza ni iznutra

ali nastanjenu

te ne pristojaše

da  m i r n o  počivajuće uznemirava

– „Vratiću im za to život! –

– pomisli.

– To je razmena poštena“.

I izađe triput pozvana Julija,

bledoplava i napola od crva pojedena

u Veroni jedina prva gospođica

kojom se bogat trgovac oženi.

Uopšte ne zbog toga što je Romeo naći ne mogade,

tražio je komšijski po najopskurnijim jazbinama

i čudesnim toplim bordelčićima.

Na kraju Juliju ipak nađe,

jednom, u tramvaju,

kad debelom zadnjicom na torbu njegove žene sede

koja smesta prodornim zvonom

samog vozača alarmira.

„Safari! – poput italijana pomisli.-

Dva nilska konja za teritoriju se bore!“

Ali se smesta smiri

jer Julija na torbu s krompirom samo je sela,

a ne na onu s pivcetom za večernju fudbalsku utakmicu.

 

prepevala s poljskog: Biserka Rajčić

Darko Cvijetić – Pocztówki masowe z Bośni

agnieszkazuchowskaarent

Jubileusz Wolanda

 

Gdy winda w Czerwonym Mrówkowcu odcięła głowę sześcioletniej

Stojance K. był lipiec 1992. i trwała wojna.

Prądu nie było od wielu dni.

Potem włączyli na cztery godziny

 

Dwie dziewczynki bawiły się na klatce na drugim piętrze.

Trzecia jeździła windą i usłyszawszy głosy

Zatrzymała windę na drugim.

Tam w ciężkich drzwiach rozbito szkło.

Stojanka K. nie otwierała drzwi.

Wychyliła głowę przez wybity otwór i wołała koleżanki.

 

Ktoś wezwał windę.

Stojanka K. była zbyt lekka by wykazać obciążenie.

Lampki na piętrach pogasły.

 

Dekapitowane ciało jeszcze drgało w kabinie

Gdy ten (ktoś) otworzył drzwi z zamiarem wejścia.

 

Za dwa dni minie 19 lat od tej chwili.

Wciąż nie starto krwi

Która i teraz tworzy ogromną czerwoną plamę.

Trudno ją rozróżnić we wszechogarniającym brudzie ścian między piętrami.

 

A on.

Który obmacuje zasuszone jaja i zgniata w nich

Upadłe anioły

Siedzi na dachu windy i trzyma w…

View original post još 318 riječi

Nadija Rebronja – Utopia Flamenco

agnieszkazuchowskaarent

od lewej: poetka Nadija Rebronja, tłumaczka

manuel, o tym co widział

jadł kolację.

trzy jaja sadzone i sałatkę.

ona brała prysznic

patrzyła jak tonie

w odpływie wanny

łowiąc widelcem jaja sadzone.

maleńki.

Świadom jej piersi nad sobą

gdzieś na niebie

 

 

miguel, bankier   

człowiek

wyczyścił buty

założył marynarkę

w przejściu

splunął do wody

nie myślał

o wrogach

tego wieczoru woda

i rozpuszczona ślina w niej

wypluła ciało człowieka

na powierzchnię

grajkowie z metra

 

jesteśmy białą przestrzenią

obramowaną liczbą zer

kręgiem jest horyzont

kręgiem jest pętla

wokół szyi

Nadija Rebronja (ur. 1982. Novi Pazar, Serbia) – poetka, eseistka, krytyczka literacka, autorka zbioru poezji Ples morima (Taniec dla mórz, 2008) oraz Alfa, Alef, Elif (wybór wierszy z przekładem na język  hiszpański, 2011) oraz studium teoretyczno-literackiego Derwisz albo człowiek, życie i śmierć. Kontekst religijny w powieści Derwisz i śmierć Meszy Selimovicia (2010)

View original post