donato

“Nemoj ti meni pričati o životu!”

– pobuni se za šankom kiborg

zadužen za čistoću

vječno prljavih gradskih ulica

dok ispija svoju osmu bocu

nitroglicerinskog piva.

“Nisam se naspavao sto i pedeset godina,

a šef na poslu jebe me konstantno

u moju glupavu glavu kibernetsku,

govoreć mi da šlampavo radim svoj posao.

Lijepa mala androitkinja,

(tri utičnice za punjnje baterija dalje

s divnim silikonskim sisama!),

tvrdi da neće biti u vezi sa mnom

samo zato što mi je konstruktor

u tvornici zaboravio dodati nešto

što liči na spolni organ,

a elektronski spojevi u kuku

imaju kratke spojeve

čim se mijenja vrijeme napolju…

Ne želim više sanjati kibernetske snove!”

– veli on lupivši glavom o šank.

“Da te deletiram?”

– zapitam ga naslanjajući ruku nježno

na njegovo rame od titana.

“Da da da!”

– zvapi on ridajući

solnokiselinske suze od jada.

Pa mu zadigoh sintetičku majicu

i nađoh prekidač na leđima.

Kad ga isključih,

konačno zavlada mir u birtiji.

No onda primjetih kako mog

pšeničnog piva više nema u flaši,

a ni para u džepu za novo.

A njegovo nitroglicerinsko

osmo jedva da je tako.

Pa otpijem gutljaj radoznalo.

Groznog je okusa!

Postade mi namah jasno

zašto mu je život tako gorak.

No što je tu je…

Ako je njemu bilo dobro

i meni je dobro.

Pa otpijem još gutljaj

nitroglicerinskog piva

i krenem maštati

kako mene sutra kad se probudim

netko blagom rukom isključi

da me mamurluk običan

ljudski, neljudski ne muči.

Oglasi