031

 

(NE)SAVRŠENA

 

(Ne)Savršena začećem, mislima, stavom.

(Ne)Savršenih pogleda na svet.

Izbor: (ne)savršena literatura!

Nisam ni kći, niti sestra, ma – ni žena, ni majka.

Iz hajke na moje ličnosti izlazim skrušena, preobučena.

Najpre sam slatka, tupava Snežana,

Il’ svima na usluzi, nesnađena Pepeljuga,

Onda maćeha zla, pa… okrutna, luda kraljica. Nikada nikome carica!

Zaistinski, samo sam Lepotica, uvek uspavana.

Pokatkad: Crvenkapa koja pođe da vidi baku, po najgušćem mraku

i čuje priče iz davnina.

Tada mukotrpno dođem do jednog vuka, da ne pukne bruka.

Al’, ćud se menja, svedoče pokoljenja…

A dlaka… gugl javlja ostaje ista, od pre Hrista!

I tako… ne biram, samo snivam.Veštičarim. Pratim. I prihvatim:

Skupljačica sam rasutog perja

U rajskom vrtu prepunom zverja.

Letim na metli, čistiti ne umem. I ništa ne razumem.

Nisam ni kći, niti sestra, ni žena, ni majka.

Iz moje priče beži nešto što zovu bajka,

Pretvara se u basnu da bi me lisičja ćud nadvadala

Zavek mnome ovladala.

(Ne)Savršena sam grešnica, ranjenih šapa, koja hramlje, ide bez štapa

i ostavlja za sobom krvave tragove, tek, uzgred… kao znakove.

 

VUČICA

 

Kažu da sam filozof,

A potom…

Okrenu glavu.

Prezrivo, imitirajući Tebe.

Znaš, meni nikako da ozori,

Jer tmina pleni.

Neka, puštam, lagano.

Nije isto kad sova,

umesto ševe zapeva.

I nisu sve osame puste.

Meni se, znaš, lutke vrzmaju,

Zaplešu, ali same, za sebe svaka.

Leleče ulica: “Njena je pojava naopaka.”

I sve se, nanovo, na samoću svodi.

Ta osama mi je po volji.

Izuzev, kad oči otvorim,

A Tebe nema.

Tad jutra bljesnu zraci prvi

Razliju se na trepavicama,

Pogled mi se smrvi,

Izvitoperi,

Premeri ćutke

Udaljenost moju od sviju.

Golotinju mi sunce obasja.

Ja, kao Eva, divlja i pusta,

Ništa ne umem obući,

Niti reči i misli, niti nade stare,

Ogoljene ih puštam,

Od njih Ti spremam dare.

I uvek…

Njušim promenu. U trenu.

Vučica stara u meni drema.

Iznemogla, popnem se na zaravan brega,

Zavijam, sklonivši se od svega,

Skrivajući se, potoke tražim,

Da suze uronim u bistrinu,

Da ćud utopim

u

krš i divljinu.

 

ALEKSANDRA MIHAJLOVIĆ

Rođena 1969, živi u Pančevu. Završila je Filološki fakultet u Beogradu na katedri Opšte i srpske književnosti sa srpskim jezikom. Doktorant je na istom fakultetu i spisateljica.

Objavila je dva romana: “Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.” 2012. godine i “Kroz prstohvat cimeta” 2015. godine,

Pjesme su joj objavljene u više zbornika („Paška čipka i prilika“; „Antologija savremene ljubavne poezije“; Zbornik „Garavi sokak“ 2014; „Pjesme koje nam život znače“ Udruge Lanterna; „Arte stih“ I i II), i na www http://mihajlovicaleksandra.com/

 

Oglasi