O KONJU KOJI JE PREPLIVAO MORE
Konj koji je preplivao more
ne može da bude samo priča nekog jutra.
Prizvala sam ga iz pjene vódā
da može iz mojih ruku jesti sunce
i da mi pomogne sastaviti svijet.
Zašto me ubjeđuje da je žalost njegova struka
i da je pred prvim korakom na put poslao nož
koji se odlijepio od njegovih rebara.
Presrela sam sječivo da ga spremim u pijesak,
moje oči ne smiju da postanu prozor
zamućen vjetrovima, solju i kišom.
Pijesak je majstor prolaznosti,
mogu vječno da ga presipavam iz ruke u ruku
i prevarim vrijeme. A vrijeme me je naučilo nadi.
Da iz pogleda konja mogu izbrisati umiranje.
Samo će zaspati, a ja ću za nas oboje
uvijek iznova loviti iste snove smrti
da će postati melodija koja nikad ne gasne.
Poslije više neće biti važno
da su bijeloga konja nekada davno
osedlali divlji narodi istoka,
da su njegov topot uskladili sa zvȅkom mačeva
i sa kricima onih koji su htjeli živjeti.
Nije zalud sa njima sjedao pored vode
i pričao im priče o tome
kako su ih davno začele ribe.
Da zato usred rata progovore jezikom cvijeća
i ožive u sjećanju tâjnī trava
što su uvele još prije nego ih je pasao kao mȁnu,
nabranu u odsjevu mjeseca na površi mora.
I dok sada spušta glavu u moje naručje
ne očekuje moje suze. Ili radost
što sam ne znajući jezdila na zaboravu.
Samo zarže tiše od tišine.
Iznenada svaki čin postaje sljepilo
postojanja. Njega. Mene. I još koga.
A u budnosti njegova daha više je od naredbe.
Znam, moram da ga prepustim smrti
i bez pozdrava prihvatim oproštaj
da na kraju zapliva prema obali
na kojoj će mu njegov krilati brat zapjevati pjesmu
o konju koji je preplivao more.
O KONJU, KI JE PREPLAVAL MORJE
Konj, ki je preplaval morje,
ne more biti samo zgodba nekega jutra.
Iz pene vodovja sem ga priklicala,
da je lahko iz mojih rok jedel sonce
in mi pomagal sestaviti svet.
Zakaj me prepričuje, da je žalost njegov poklic
in da je pred prvim korakom na pot poslal nož,
ki se je odlepil od njegovih reber.
Prestregla sem rezilo, da ga shranim v pesek,
moje oči ne smejo postati okno,
umazano od viharjev, soli in dežja.
Pesek je mojster minevanja,
večno ga lahko presipam med rokami
in prelisičim čas. In čas me je naučil upati.
Da iz pogleda konja lahko izbrišem umiranje.
Samo zaspal bo in jaz bom za naju oba
vedno znova lovila iste sanje smrti,
da bodo postale melodija, ki nikoli ne izzveni.
Potem ne bo več pomembno,
da so belega konja davno nazaj
osedlala divja ljudstva vzhoda,
uglasila njegov topot z žvenketom mečev
in s kriki tistih, ki so hoteli živeti.
Ni z njimi zaman posedal ob vodi
in jim pripovedoval zgodb o tem,
kako so jih nekoč spočele ribe.
Da zato sredi vojne spregovorijo v jeziku rož
in oživijo v spominu skrivnosti trav,
ki so ovenele še preden jih je použil kot mano,
nabrano v odsevu lune na morski gladini.
In ko zdaj polaga glavo v moje naročje,
ne čaka na moje solze. Ali radost,
ker sem nevede zajezdila pozabo.
Le zahrza tišje od tišine.
Vsako početje nenadoma postane slepilo,
da obstajamo. On. Jaz. In še kdo.
A v budnosti njegove sape je več kot ukaz.
Vem, moram ga izpustiti v smrt,
brez slovesa sprejeti slovo,
da bo nazadnje zaplaval do obale,
kjer mu bo njegov krilati brat zapel pesem
o konju, ki je preplaval morje.
**********
ALBA ZA PTICE
Živimo po milosti ptica
koje su nam ustupile svoja gnijezda,
još topla od krila.
Zato se ne bojim letjeti.
Strah me samo istorije
koja tačnije od ptičjih padova
bilježi oborene avione
i iz sjećanja briše vladarice svijeta.
Ptice prije prvog leta
svoju djecu uče da govore
riječ zemlja
da im mogu pokazati nebo.
U pogledu iz visina mi ljudi smo mali.
Od oblaka pravimo kuće za ranjene ptice
kao domove za naše izgubljene snove,
seljakajući ih među zvijezdama
kao šatore nomadskog plemena
po pustinji, posutoj prividima
krilatih bića od pijeska.
I u pogledu iz njihovih očiju
tražimo oslonac za dušu u bunaru
u kojem već odavno nema vode.
Jedna jedina ptičja suza
može zauvijek da utoli žeđ čovjekovu.
Samo mora nasuti zrnja na prozorsku policu,
bez pomisli na onu – daruj i dobićeš.
Uvijek iznova pokušavam da nahranim ptice,
orem po nebu, sijem u vodi,
žanjem stijenje, kamenje, pijesak,
otiskujem se među ptičje čavrljanje
i uzimam paperjasti smijeh kao nagradu
za trud. Ili kao mrvice nade.
Da je život samo vrijeme učenja o tome
Kako se roditi kao ptičje srce.
ALBA ZA PTICE
Bivamo po milosti ptic,
ki so nam odstopile svoja gnezda,
še topla od kril.
Zato se ne bojim leteti.
Strah me je le zgodovine,
ki beleži sestreljena letala
natančneje od ptičjih padcev
in briše iz spomina vladarice sveta.
Ptice pred prvim poletom učijo
govoriti svoje otroke
besedo zemlja,
da jim lahko razkažejo nebo.
V pogledu iz višav smo ljudje majhni.
Iz oblakov gradimo hiše za ranjene ptice
kot domove za naše izgubljene sanje,
selimo jih med zvezdami
kot šotore nomadskega plemena
po puščavi, posejani s prividi
krilatih bitij iz peska.
In v pogledu iz njihovih oči
iščemo opornike za dušo v vodnjaku,
ker je že zdavnaj presahnila voda.
Ena sama ptičja solza
lahko za vedno odžeja človeka.
Samo zrna mora natrositi na okensko polico
brez misli, da bo storjeno povrnjeno.
Vedno znova poskušam nahraniti ptice,
orjem na nebu, sejem v vodi,
žanjem skale, kamne, pesek,
kolobarim med ptičjim ščebetom
in jemljem puhasti smeh kot plačilo
za trud. Ali kot drobtine upanja.
Da je življenje le učna doba o tem,
kako se roditi v ptičje srce.
*******************
ARESOVA TUŽBALICA
Laž je da sam se rodio nesmrtan.
Božanska Hera me je dobila sa strane,
ljuta na muža, ovila je noge oko nekog ratnika
kada je prema nebu podigao mač i prokleo Boga.
Najprije sam morao da ubijem oca
da sam mogao piti krvavo mlijeko.
Još prije čitanja prve knjige koja veliča pobjedu,
među zvijezdama sam vidio veličanstvenost bitaka.
Iz droba poraženih sam za kakav metar
izrastao u pohlepu vukova i otrov zelene žune.
Poslije toga nije bilo teško postati vječan.
Teže mi je sad, meni Aresu, umrijeti,
iako sam sve umorniji od postojanja.
Opsjeda me želja da u meni izraste djetinjstvo
i da mogu da zagrlim staranje. I kraj puta.
A neznana su mi sjećanja djeteta.
Napisao sam knjigu, posadio stabla,
začeo sinova bezbroj.
Napravio sam sve kao čovjek i kao bog.
Zar to za moju smrt nije dovoljno?
Moji sinovi su toliko puta razdijelili svijet
da se ne sjećam njegova početka.
Moram da budem ponosan, prevazišli su moju strast,
njihovi unuci znaju o ratu više od mene.
A ne mogu da me ubiju. Koči ih čast.
I strah da me neće moći pokopati.
Nema zemlje, ni vode ni vatre,
ničega nema što bi moje tajne moglo da nosi.
Pun nemira piljim i u zgrbljenog čovjeka
koji na zid svog zatvora urezuje moju tužbalicu
samo zato da zaboravi da sam bio posvuda
i da smo po zavjetu pobijenih više nego pobratima.
Pa nek idalje moli za nebo bez zvijezda,
gdje nam je obojici zapisana sudbina.
I nek strpljivo čeka da uhvati riječ
za one koji su me znali i uspjeli da zaborave.
Ali upravo tu se skriva moć jača od snage.
Znam da ću kap po kap nestajati i vraćati se majci
da može rađati pijesak prolaznosti.
Kada me više ni u sjećanju ne bude, ugasiću se s nadom
da mi niko nikad nije bio niti će da bude ravan.
ARESOVA TOŽBA
Laž je, da sem se rodil nesmrten.
Božanska Hera me je pridelala po strani,
v jezi na moža je ovila noge okoli vojaka,
ko je dvignil meč proti nebu in preklel Boga.
Najprej sem moral ubiti očeta,
da sem lahko pil krvavo mleko.
In sem v zvezdah uzrl veličastje bitk
še pred branjem prve knjige, ki slavi zmago.
Iz drobovja poražancev sem za kakšen meter
narasel v pohlep volkov in strup zelene žolne.
Potem ni bilo težko postati večen.
Težje je zdaj meni, Aresu, umreti,
čeprav sem utrujen od bivanja vedno bolj.
Obseda me želja, da v meni zraste otroštvo,
in bi lahko objel staranje. In konec poti.
A ne poznam spominov otroka.
Napisal sem knjigo, zasadil drevesa,
zaplodil sem sinov brez števila.
Naredil sem vse kot človek in kot bog.
Ali to za mojo smrt ni dovolj?
Moji sinovi so svet razdelili tolikokrat,
da se ne spomnim njegovega začetka.
Moram čutiti ponos, prerasli so mojo slo,
njihovi vnuki vedo o vojni več kot jaz.
Pa me ne morejo ubiti. Hromi jih čast.
In strah, da me ne bodo mogli pokopati.
Ni je zemlje, ni vode in ni ognja.
ničesar ni, kar bi lahko nosilo moje skrivnosti.
Brez miru zrem še na sključenega moža,
ki praska mojo tožbo na steno svojega zapora
le zato, da bi pozabil, da sem bil povsod
in da sva po zavezi umorjenih več kot pobratima.
Kar naj moli za nebo brez zvezd,
kjer je najina usoda zapisana.
In naj potrpežljivo čaka, da ujame besedo
za tiste, ki so me poznali in me uspeli pozabiti.
A prav tu se skriva moč, močnejša od moči.
Vem, po kapljah bom izginjal, se vračal k materi,
da bo lahko rojevala pesek minevanja.
Ko ne bom več niti spomin, bom ugasnil z upanjem,
da meni nikoli ni bilo in ne bo enakega.
sa slovenačkog preveo Željko Perović
CVETKA BEVC (1960) spisateljica, pjesnikinja, glazbenica, na Filozofskomfakultetu u Ljubljani završilastudije muzikologije i komparativne književnosti te se usavršavala na UniversityCollegeCork. Nekoliko godina vodila Slovenske dane knjige, članica Društva slovenskihpisaca, PEN i uredništva revije Poetikon. Kaopisac radio drama (opus oko trideset izvedenih djela) sudjelovala je s Radiom Ljubljana, Maribor, Zagreb i Trst; napisala je nekoliko filmskih scenarija i muzičko-pozorišnihdjela te mnoge glazbeneslike i glazbu za radio drame, kazališne predstave i filmove. Piše prozu, poeziju, drame te literaturu za mlade, izdala preko 20 književnih djela. Sudjelovala je na raznim literarnim susretima i festivalima u Sloveniji i inostranstvu (Italija, Austrija, Hrvatska, Estonija, Rumunija, Bugarska, Finska, Irska…), kao i na literarnim turnejama po Makedoniji, Australiji i Kini. Izborinjenihpjesama i kratkeprozeprevedeni su navišejezika. Nagrade: DobitnicanagradeSrebrno pero naMeđunarodnompjesničkomfestivaluSlovenskizagrljaj u Varni 2014.; finale Pjesničkogturnira u Mariboru 2011, 2014, 2015; njenroman za djecuČivknjeno od začetka do koncanominiran je za nagraduDesetnica 2014. za najboljiroman za mlade; romanPotovcibio je međufinalistima za nagraduKresnik 2012.za najboljiroman u Sloveniji; roman za mladeDesetka, koji je izabran za nacionalniprojekat za srednješkoleRastem s knjigom, nominiran je za nagradeDesetnica 2012.iVečernica 2012. za najboljedjelonapodručjuknjiževnosti za mlade;knjigaPesem za Vilonominiranaje za nagraduDesetnica 2011., za zbirkukratkeprozeZgodbeizsomrakadobilaje nagraduMrežegradovana 12. Pazinskimliterarnimsusretima. Živi i stvara u Ljubljani.
Proza:
Prigode Špelce Žvekič, roman (2003)
Soba gospe Bernarde, roman (2007)
Zgodbe iz somraka, zbirka kratke proze (2007)
Škampi v glavi,roman (2010)
Polomljeni vilin, zbirka kratke proze (2010)
Desetka,roman(2011)
Potovci,roman (2011)
Ina,roman (2011)
Libar, zbirka kratke proze (2013)
Pjesničke zbirke:
Prelet žerjavov (2004)
Med ločjem, (2005)
Odbleski, (2009)
Knjige za djecu:
Klavirski duhec Jošti (2005)
Abecednik zaljubljene krastače (2007)
Labod Zaki najde starše (2008)
Veverica Mica in druge pravljice iz Zelenega gozda (2009)
Pesem za vilo (2009)
Rado in Bratovščina zelenega kamna(2011)
Moja družina(2011)
Kokoška Slavica; Petelin Vladimir(2012)
Čivknjeno od začetka do konca (2013)
PRIMIJENJENA POEZIJA 